Neplodnost pogađa muškarce i žene otprilike podjednako, mada mogu biti i neke regionalne varijacije. Dok su žene istorijski bile u fokusu lečenja neplodnosti zbog medicinskih potreba, mitova, kulturnih verovanja i tradicije, sada je jasno da i neplodnost muškarca igra značajnu ulogu za postizanje trudnoće.
Psihološki aspekti neplodnosti kod muškaraca
Akumuliranje znanja o muškim faktorima koji doprinose ili uzrokuju neplodnost, od napretka u dijagnostičkim tehnikama i tretmanima, pomoglo je da se izjednači i medicinsko i psihološko razumevanje uticaja neplodnosti (Covington & Hummer Burns, 2006).
Tradicionalno se pretpostavljalo da je žena skoro uvek „odgovorni“ partner u pogledu reprodukcije (Carell i Urri, 1999). Muška neplodnost je opisana ostajući “pomalo u mračnom dobu” (Lee, 1996) i tek nedavno je u fokusu istraživanja i medicinskih i društvenih nauka (Wischmann & Thorn, 2013). Psihološke studije su takođe retke. Psihološki aspekti neplodnosti kod muškaraca znatno manje su istraživani nego kod žena. Većina postojećih studija istraživala je reakcije žena na neplodnost muškaraca, dok je malo studija ispitivalo kako se parovi suočavaju sa muškom neplodnošću i psihološkim iskustvima muškaraca (Fisher i Hammarberg, 2012). Prateće studije o muškarcima uglavnom se zasnivaju na intervjuima i takvim kvalitativnim procenama kojima je teško operacionalizovati za upoređivanje podataka sa ženama (Joja O. D., Dinu D., Paun D., 2014).
Generalno, čini se da je neplodnost muškog faktora više stigmatizovana od drugih dijagnoza neplodnosti (Wischmann & Thorn, 2013).
Neplodnost može da utiče na muškarce na nekoliko načina, kako ukazuju Fisher i Hammarberg (2012): dobijanje dijagnoze sopstvene neplodnosti, kroz partnerski odnos sa ženom koja ima problem neplodnosti ili kao par kod kojih uzrok neplodnosti nije poznat (Joja O. D., Dinu D., Paun D., 2014). Novi tretmani (poput ICSI ili TESA) razvijeni su sa jačim fokusom na psihosocijalne aspekte muške neplodnosti (za pregled: Fisher i Hammarberg, 2012). Ipak, u poređenju sa brojnim knjigama sa uputstvima napisanim za žene koje imaju problem neplodnosti, broj knjiga o samopomoći napisanih za muškarce je vrlo ograničen (Ravlings and Looi, 2006; Thorn, 2008) i naučna saznanja o emocionalnim posledicama dijagnoze i lečenje neplodnosti kod muškaraca ostaje ograničeno (Cullei i sar., 2013; Wischmann & Thorn, 2013).
Rezultati novijih studija sa sofisticiranim metodološkim dizajnom pokazali su da emocionalni uticaj neplodnosti može biti prilično izbalansiran: pate i muškarci, a to se mora rešiti i u savetovalištima za neplodnost (Vischman & Thorn, 2013). Način na koji izražavamo svoja osećanja u osnovi je povezan sa istorijom učenja i dakle, kulturno određeno. U mnogim kulturama muška neplodnost ostaje stigmatizovana i povezana sa nedostatkom muškosti. Za muškarce ovo može rezultirati da dijagnozu drže u tajnosti, ponekad do te tačke da ženski partner preuzima krivicu za nemogućnost para da zatrudni (Greil, 1997; Joja O. D., Dinu D., Paun D., 2014). Ranije pretpostavke su bile da muškarci psihološki manje pate od svojih partnerki kada je u pitanju problem neplodnosti. Decenijama su to pretpostavljala psihosomatska istraživanja: žene pate zbog neplodnosti znatno više nego njihovi muški partneri (npr. Jordan i Revenson, 1999). Skorašnja istraživanje, međutim, sugerišu da utvrđene razlike u psihološkim odgovorima muškaraca i žena koji imaju problem neplodnosti treba tumačiti sa razumevanjem širih polnih/rodnih razlika u reakcijama na stres, emocionalnu uznemirenost i tugu, a ne reakcijama specifičnim za neplodnost (Edelmann i Connolli, 2000; Fisher i sar., 2010; Wischmann & Thorn, 2013).
Rezultati većine ranije dostupnih istraživanja koja su pokazala da žene više pate prilikom suočavanja sa neplodnošću mogu odražavati razlike u načinu na koji su muškarci i žene socijalizovani da se nose sa negativnim afekatom i problemom (Vebb i Daniluk, 1999; Wischmann & Thorn, 2013).
Poštujući norme muškosti, mnogi muškarci imaju tendenciju da potiskuju sopstvene emocije u nastojanju da podrže svoje partnerke (Hudson i Cullei, 2013). Povlačenje može biti način da se žena zaštiti i od bola svog partnera (Cousineau i Domar, 2007). Jaffe i Diamond ističu da, na površini, muškarci i žene verovatno će tugu izraziti na stereotipno različit način: dok žene svoju tugu izražavaju emocionalno i moraju o tome opširno da razgovaraju, obično muškarci izbegavaju otvorene emocije i preuzmaju ulogu stoičkog partnera. Autori tvrde da svaka osoba ima različit stepen i stil suočavanja sa neplodnošću ‘’
Čini se da su žene više orijentisane na gubitke, tugu, osećanja i izražavanje svog problema; dok su muškarci više orijentisani na rešavanje problema, sa kojima se aktivno bave i praktična pitanja povezana sa gubitkom '' (Stroebe i Schut, 2010, str. 282). U paru koji se suočava sa neplodnošću, jedan partner (žena) tuguje za gubitkom, dok istovremeno, drugi partner (muškarac) treba da vrati smisao i nadu u budućnost (Jaffe and Diamond, 2010; Wischmann & Thorn, 2013).
Više o programu podrške - Na putu do roditeljstva možete da pročitate OVDE
Upitnik Ukoliko želite da učestvujete u istraživanju koje sprovodimo na katedri za psihoterapiju o psihološkim aspektima steriliteta, možete da popunite upitnik OVDE
Autorsko delo: Mirjana Ćoso
Za preuzimanje teksta kontaktirajte autora.