Na putu do roditeljstva
Psihološki aspekti steriliteta
Sterilitet, infertilitet, neplodnost
Neplodnost je jedino od najstresnijih iskustava kroz koje osoba može da prođe. U mnogim kulturama sterilitet je prepoznat kao kriza koja ima potencijal da ugrozi stabilnost pojedinca, odnosa, porodice i zajednice. Neizvesnost i/ili nemogućnost da se postane roditelj, uprkos snažnoj želji i trudu, predstavlja iskustvo dubokog gubitka i patnje.
Sterilitet se definiše kao nemogućnost ostvarivanja trudnoće nakon najmanje godinu dana redovnih, nezaštićenih seksualnih odnosa. Uglavnom se dijagnostikuje posle 12 meseci neuspešnog pokušavanja začeća ako je žena mlađa od 34 godine, ili nakon šest meseci ukoliko je žena starija od 35 godina ili ima istoriju ponavljanih pobačaja (Svetska zdravstvena organizacija).
Sterilitet predstavlja biopsihosocijalni fenomen, čiji su medicinski, psihološki i sociokulturni aspekti nerazdvojni. Biološki aspekti odnose se na fizičke uzroke i medicinske intervencije koje su neophodne za lečenje. Psihološki aspekti podrazumevaju različite kognitivne, emocionalne i bihejvioralne reakcije osobe. Socijalni aspekti uključuju promene u interpersonalnim odnosima, stigmatizaciju osoba sa sterilitetom i činjenicu da je još uvek u mnogim sredinama ovo i dalje tabu tema. S obzirom da dijagnoza i tretman steriliteta utiču na psihički, partnerski, socijalni, profesionalni, duhovni i finansijski aspekt života, naglasak je na holističkom pristupu (Omu & Omu, 2010; Milovanović, 2018).
Svi mi uglavnom verujemo da do začeća može da dođe kada želimo. Zbog toga, ponavljani neuspešni pokušaji začeća povezani su sa iznenađenjem i razočarenjem kod oba partnera. Parovi često ispoljavaju šok, nevericu i poricanje kao reakcije na dijagnozu steriliteta. Neki parovi odbijaju da poveruju da se to baš njima dešava, te neuspeh povezuju sa stresom, sumnjaju u tačnost dobijenih nalaza i sl. Drugi se okreću poslu i prihvataju sve više obaveza kako ne bi razmišljali o problemu, dok treći mogu čak da umanje svoju želju za roditeljstvom usled straha i neizvesnosti tretmana.
Problem sterliteta povezan je i sa doživljajem gubitka sebe, kao i sa promenom slike o sebi. Prisutni su beznadežnost, bespomoćnost, osećaj gubitka kontrole i vrlo često sramota. Žene se često osećaju neadekvatno i defektno, dok se muškarci osećaju posramljeno, besno i inferiorno zbog neuspeha da ispune svoju ličnu i socijalnu ulogu. Sterilitet predstavlja međugeneracijsku porodičnu razvojnu krizu, s obzirom da onemogućava kretanje para, ali i ostalih članova porodice, ka narednoj fazi bračnog i porodičnog života (npr. „proširenje porodice“) (Daly, 1999).
Tokom neuspešnih pokušaja začeća i lečenja neplodnosti parovi često doživljavaju čitav spektar emocija koji bismo mogli nazvati emocionalna bura. Prisutna je anksioznost, depresija, socijalna izolacija, kao i stigma, zatim očajanje, tuga, bespomoćnost, bes, agresivna osećanja, krivica i drugo. Početne faze tretmana karakteriše snažna nada, u središnjim fazama tretmana parovi mogu da ispolje anksoznost i depresiju zbog ponavljanih neuspeha, dok su kod dužeg lečenja prisutni kompenzatorni emocionalni mehanizmi koji prilagođavanje i prevladavanje problema čine lakšim (Guz i sar., 2003). Uobičajena metafora koja se koristi da se opiše borba sa sterilitetom jeste “emocionalni rolerkoster” (Milovanović, 2018).
Svi znamo kako izgleda rolerkoster, to je ona konstrukcija u obliku voza koja ide po šinama velikom brzinom. Sadrži nagle skokove, padove i okrete i na taj način dolazi do podizanja adrenalina. Upravo to se događa i sa našim emocijama sve vreme, počev od trenutka kada shvatimo/saznamo da do začeća teško da će doći na “prirodan” način, kada shvatimo da nismo isto kao i svi drugi, da je baš kod nas problem, pa sve vreme tokom procesa lečenja nelodnosti. Na kraju prihvatiš da je to tvoj put, prestaneš da pričaš koliko to sve boli jer “to je tako”. I svakog meseca se nadaš, raste uzbuđenje, sigurna si da si baš sada ostala u drugom stanju i onda shvatiš da opet nisi. Tada dolazi do naglog pada uzbuđenja, pozitvnih emocija i nade. To je upravo emocionalni rolerkoster, odnosno obrazac povišenih očekivanja i nada tokom perioda potencijalnih plodnih dana ili tretmana koje prati razočarenje kada ne dođe do trudnoće (Hammer Burns & Covington, 2006). Metafora ističe i osećaj nemogućnosti kontrole, odnosno nemogućnosti da se “siđe sa rolerkostera dok je u pokretu ili da se promeni brzina” (Hammer Burns & Covington, 2006; Milovanović, 2018).
Tretman steriliteta često se doživljava kao preplavljujuće iskustvo koje dominira svakodnevnom rutinom. Za većinu parova, problem steriliteta postaje centralna tema razgovora i svakodnevnih aktivnosti. Vreme se meri od ciklusa do ciklusa, od jedne do druge intervencije, život se posmatra u kontekstu problema i vrlo često se isključuju drugi značajni aspekti života.
Svako se u prvom momentu suoči sa dijagnozom steriliteta onako kako najbolje zna. Niko nije mogao da nas pripremi na problem i zbog toga je veoma važno, nakon početne faze šoka i neverice, shvatiti da je problem steriliteta i psihološki problem i da očuvanje zdravlja podrazumeva očuvanje i mentalnog i fizičkog zdravlja.
Više o programu podrške - Na putu do roditeljstva
možete da pročitate OVDE
Upitnik
Ukoliko želite da učestvujete u istraživanju koje sprovodimo na katedri za psihoterapiju o psihološkim aspektima steriliteta, možete da popunite upitnik OVDE
